Dete ispituje granice na svakom koraku. Dok je malo, ne zna samo da proceni da li je visina opasna, da li je nož oštar, da li je u redu da besni na mamu, ukoliko nešto ne može ili ne želi da mu kupi. Zbog toga su roditelji tu. Provode najviše vremena sa detetom (barem bi tako trebalo biti u početku) i svaku situaciju moraju da mu objasne i po nekoliko puta, kako bi dete shvatilo i prihvatilo određena pravila ponašanja.
Ukoliko roditelj ne krene sa takvim načinom vaspitanja, a dete od samog starta propusti važne životne likcije, svi će imati problema: i dete, i roditelj, i društvo. Roditelji ne reaguju odmah. Smatraju da je njihovo dete malo, da je ružno ponašanje određena faza kroz koju svako dete prolazi i da će sve to proći samo od sebe. Dete odrasta bez ikakvih granica i sve više i više forsira njihov prelazak. I tek kada svojim lošim ponašanjem počne da remeti društvo i kolektiv u kojem se kreće, počinje da se reaguje i to obično na nagovor škole. A tad obično već biva kasno.
Svaki roditelj prolazi kroz manje ili veće razvojne probleme sa detetom. Kako će se oni rešiti zavisi od dečijeg karaktera, ali u najvećoj meri od stava roditelja. Roditelj mora biti tu kada je potreban. On mora naučiti dete šta se sme, a šta ne sme. To ne čini samo držanjem lekcija i predavanjem, već u najvećem procentu sopstvenim ponašanjem i uzorom.
Roditelji često postavljaju sledeća pitanja: „Ali, kako to uspevaš? Kako možeš da istraješ?“ Kada im date odgovor, on im se obično ne svidi: „To je teško. Kako ću ja to? Meni je žao da budem stroga.“ I tako, pošto nam je žao da budemo strogi, od deteta napravimo pravog đavolka (blago rečeno).
Nisu sva deca jednaka. Roditelji to najbolje znaju. Metode koje su davale rezultate sa jednim detetom, to ne čine sa drugim. Jedno dete će se smiriti nakon prve kazne, dok će drugom trebati malo više vremena i strožiji pristup.
Biti strog i biti dosledan nije ista stvar. Ukoliko primetite da Vas dete ne poštuje i uporno pravi ogromne probleme, preispitajte svoj način vaspitanja i odnose u porodici. Nije sve samo do deteta. Sa vaspitavanjem se ne počinje tek onda kada stvari izmaknu kontroli. Sa vaspitavanjem se počinje čim se dete rodi. A naravno, zahteve koje ćete mu upućivati biće usklađeni sa njegovim uzrastom i zrelošću. Sa jednim detetom će Vam možda ići glatko, sa drugim možda malo teže, ali to ne znači da trebate da pustite dete da diktira.
Doći će vreme kada će ono moći samostalno da odlučuje o nekim ozbiljnijim stvarima. Do tada će slušati Vas. Ne zato što patite od toga da sve bude pod koncem i volite da dominirate, već zato što dete nije psihički zrelo za određene životne poduhvate.
Budite njegov učitelj. Ponovite mu nekoliko puta. Objasnite mu tako da razume. Ali, ako Vas i tada ne posluša, određene sankcije moraju uslediti. To često uznemiri roditelje, jer nije ni malo lako. Kao da je nama lepo, što detetu moramo oduzeti omiljenu igračku i gledamo ga kako lije krokodilske suze, jer je prevršilo svaku meru. Nije lako. Dođe Vam da ga zagrlite i plačete zajedno sa njim. Ali, neophodno je da ostanete čvrsti i isterate po svom. To je jedini način da dete nauči. Zato, ne dozvolite da Vam nedostatak doslednosti pretvori dete u nešto što ne želite. Jer, to će biti Vaš propust i Vaša odgovornost.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
