Podiže Vam se kosa na glavi od same pomisli na matematiku. Ali, niste više u ulozi deteta, već u ulozi roditelja. Sve je krenulo fino. Bili ste tako ponosni što je Vaše čedo pošlo u prvi razred. Pomagali ste mu gde god je bilo potrebe za tim, jer ipak mu je sve novo. Polazak u školu je ogromna promena, a Vi ste hteli samo malo da ga pogurate.
Međutim, malo po malo, zaboravili ste na onu početnu euforiju. Nervozni ste svaki put kada trebate da pomognete detetu u izradi domaćeg zadatka. Pa i Vi imate svojih obaveza, a pokušavate nešto po stoti put da ga naučite. A dete, kao dete, meškolji se, pravi pauzu, ne razume, ne ide mu… Plačete, svađate se, besnite…Ništa ne pomaže!
Polako. Nemojte napraviti početničku grešku. Vi i Vaše dete ste mnogo različiti, iako ste mu roditelj. Možda nema Vaš nivo strpljenja, a sigurno nema Vaše kognitivne sposobnosti. Njemu se sve ovo dešava prvi put, a Vi ste manje više prošli kroz to školsko iskustvo.
Kada radite domaće zadatke ili učite umesto Vašeg deteta, pravite ogromnu grešku. Sprečavate ga da bude samostalno, onemogućavate mu da pronađe svoj način rada, šaljete mu poruku da je mnogo lakše ukoliko se drugi potrudi umesto Vas. Zašto bi se ono mučilo, ukoliko zna da ćete uvek uskočiti kad zagusti?
Isto tako, ozbiljno narušavate dečije samopouzdanje. Imate sat vremena slobodnog. Ali, vreme ističe, a Vama su već u glavi sve obaveze koje trebate završiti do kraja dana. Zbog toga gubite strpljenje i izgovarate sledeće rečenice: „Kako ne razumeš? Koji put ti već objašnjavam? Šta je sa tobom? Kako ne možeš da shvatiš? Veoma je jednostavno! Lenj si! Jel si ti glup?!“
Dete se povlači. Oseća se loše. Polako, ali sigurno, počinje da oseća veliku averziju prema učenju i izradi domaćih zadataka. Zna da ga čeka nestrpljiv i strog roditelj, koji nije zadovoljan napretkom svog deteta. Vaš odnos se kvari…
Sa druge strane, ne dozvoljavate mu da bude samostalno. U tom slučaju, dete ne doživljava ona sitna zadovoljstva kada u nečemu uspe. A složićete se, to je i te kako značajno za njegovo samopouzdanje.
Sve u svemu, dete će naučiti da do cilja stiže prečicama. Uvek će očekivati tuđu pomoć i ići lakšim putem, koji neće biti uvek i ispravan. Izbegavaće napor. A sve ove (ne)aktivnosti vremenom mogu dovesti do ponašanja koja niste želeli za svoje dete.
Umesto što učite umesto njega, pružite mu samo neophodnu pomoć. Nemojte mu davati gotova rešenja, već ga podstaknite na razmišljanje. Objašnjavajte mu kroz primere. Neka Vam dete da neki primer. Naučite ga da je samo odgovorno za svoje poduhvate, uspehe i neuspehe. Naravno, zadaci će biti formirani u skladu sa njegovim uzrastom.
Pohvalite ga s’vremena na vreme. Nemojte ga samo kritikovati kad pogreši. Primetite njegov rad i trud. Dete će Vam biti zahvalno. Pustite ga da samo vodi svoje bitke, jer ga drugačije nećete pripremiti za život.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
