Ne, ovo nije nikakva horor priča. Nema govora o razvodu ili teškom detinjstvu. Ovo je sasvim obična priča. I sasvim običan način na koji roditelji mogu da naškode svom detetu. Bez obzira što je/ga vole najviše na svetu i što bi sve dali za njenu/njegovu sreću. Priča koja se dešava svim roditeljima iz dana u dan.
Nedavno smo slavili ćerkicin rođendan. Ona je mesecima pričala o njemu. Znala je kako će joj izgledati torta, ko će sve biti pozvan, koju će haljinicu obući… Dok se ona radovala, suprug i ja smo smišljali kako finansijski da izguramo mesec, jer smo imali „iznenadnih i nenadanih troškova“. Znate kako to krene uvek kada ne treba.
Dok se naše dete radovalo i jedva čekalo da joj dođu gosti, mi smo pričali o novcu. Komentarisali smo kako je sve skupo i kako je danas potrebno brdo para za proslavu dečijeg rođendana, iako smo ga slavili u porodičnoj kući, bez igraonice, animatora i mađioničara.
Dok smo mi bili u grču i koristili svaku priliku da pričamo o teškoj finansijskoj situaciji, ona se radovala balonima, ukrasima, šljokicama, haljinici, torti, čašama i tanjirićima… Sve se to dešavalo pre nego što su došli gosti. U jednom trenutku sam sebe uhvatila, kako sam sva negativna. Razmišljam: „Njoj je danas rođendan, a mi pričamo o prokletim parama! Ko mi je kriv što nisam sama umesila kiflice ili ispekla tortu.“
Nemojte me pogrešno razumeti. Dala bih sav novac koji imam za taj divan dan. Ali, svi znate koliko je teško. Ljudi jedva izguraju mesec. Razmišljam i prisećam se prethodnih razgovora sa porodicom, prijateljima i poznanicima. Kad smo svoju sreću počeli da merimo parama i platama?! Slušam drugaricu: „Jao, bili smo pozvani na tri svadbe u protekla dva meseca. Pukli smo dosta para.“ Zašto? Pa imamo računicu. Nije u redu odneti malo novca, ipak je to venčanje. Ne možeš se pojaviti u istoj haljini. Suprug se ne može pojaviti u istoj košulji ili pantalonama. Dete mora imati haljinicu iz bajke.
Umesto da se radujemo venčanju bliskih prijatelja, rođendanu sopstvenog deteta ili bilo kakvom drugom slavlju, mi samo računamo: „Koliko para ću potrošiti ovde, tamo, sada, kasnije…?“ Ko kaže da se morate pojaviti u novoj haljini?! Ko kaže da to mora biti baš ta igraonica?! Ko diktira sve te uslove, pravila, vrednosti?
Da li znate koliko štete nanosimo deci razmišljajući na taj način? I onda se čudimo što nam za par godina dođu i traže najnoviji telefon, ajpod, ajfon i ostala čuda. Upravo im mi usađujemo ovakve vrednosti. Na dečijem rođendanu nema mesta za teške razgovore. Važno je druženje, igra i pevanje. Mislim da bi moja ćerkica bila jednako uzbuđena i bez torte sa omiljenim likovima iz crtaća. Mislim da bi bila srećna čak i da sam ja pravila i mesila sve to što nisam (a nisam baš neka kuvarica). Jer nije poenta u skupoj torti ili novoj haljini.
Razmislite koliko puta dnevno prokomentarišete nešto negativno? Koliko puta su deca u Vašem prisustvu? Šaljete im poruku da je sve strašno, grozno, loše, katastrofalno… Nemojte me pogrešno razumeti. Decu treba učiti vrednosti novca. Ona trebaju da nauče da štede i da cene novac koji roditelji zarađuju. Moraju znati da se roditelji ozbiljno pomuče kako bi se određene stvari našle u njihovom „repertoaru.“ Ali, nemojmo preterivati. Ukoliko se usmerimo na ono što je zaista važno, a ne na to koliko nešto košta, stvari mogu biti drugačije.
Ja sam naučila lekciju. Sledeći put ću biti pametnija. Umesiću sama kiflice i ispeći tortu. I verujem da će se moje dete radovati isto kao i sad. Jer deca neće obraćati pažnju na novu haljinicu ili skupu tortu. Mi smo ti koji o tome razmišljaju i koji to komentarišu.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
