Želimo da naša deca budu srećna i bezbrižna. Želimo da ih zaštitimo od raznih trzavica, nepravdi, loših uticaja… Želimo da im pružimo najbolju i najveću podršku, jer znamo da ih život neće stalno maziti i paziti. A onda zaboravimo na jednu veliku stvar: mi, kao roditelji, smo prvi izloženi svakodnevnom stresu. Čudno je to koliko dvostrukih aršina posedujemo.
Dete Vam dolazi iz škole smušeno. Dobilo je neku lošu ocenu, iako je mnogo učilo. Sledi reakcija roditelja: „Kako si uspeo da dobiješ lošu ocenu? Pa na šta ti misliš dok učiš? Kako ćeš to sada da popraviš? Kažnjen si!“
Česta je i sledeća situacija: dete samo jede supu. Posle nekog vremena je, naravno, prospe po sebi. Sledi Vaša reakcija: „Vidi šta si uradio! Kako tako jedeš?! Kako ću to sada oprati?!“
Pravimo ogromnu frku oko sitnica. Kažemo kako radimo u najboljem interesu deteta. Želimo da ga naučimo da bude smireno, strpljivo, snažno… A onda spustimo njegovo samopouzdanje do dna. Zašto? Zato što nas je iznervirao suprug, šef, kolega, komšinica, situacija u državi…
Jednog dana se probudimo i dete nam je poraslo. Sada je on čovek koji je isto toliko nervozan kao što smo mi. Sada on pravi frku oko sitnica i ne zna kako da se nosi ni sa najmanjom preprekom. Čudimo se i razmišljamo: „Otkud to?! Stvarno je imao lepo detinjstvo. Sve smo mu pružili. Imao je sve što je poželeo!“
Da, imao je sve što je poželeo. Imao je sve materijalne stvari, koje smo mu omogućili tako što smo radili dva posla. Nikad nismo bili kod kuće. A i kad smo bili svi na okupu, bili smo suviše umorni za smirene i duge razgovore. U svemu smo videli samo lošu stranu. Ono što je bilo dobro, nije bilo vredno pomena. I tako smo ispratili svoju decu kroz sve periode učenja i razvoja: dali smo svoj primer.
Kada se nađete u nekoj stresnoj životnoj situaciji, razmislite zbog čega ste Vi uopšte nervozni. Da li je stvarno tako strašno što je dete prosulo supu po sebi, a ima samo dve godine i ne postoji nijedan drugi način da nauči samo da jede? Da li je tako strašna ta trojka iz geografije, ako Vam dete ima odličan prosek ocena? U čemu je, zapravo, problem?
Pričamo na sva svona kako bezuslovno volimo svoju decu, a prenaglašavamo svaku njihovu grešku. Na taj način učimo svoju decu da budu odlični đaci, ne zato što će biti ponosni na sebe, nego ćemo mi, kao roditelji, biti ponosni na njih.
Jako je strašno što nam je dete pocepalo nove patike na treningu, ali nema veze što je po ceo dan na društvenim mrežama, što ne želi da se druži i što ne sme ili ne želi da se obrati svojim roditeljima kad ima problem…
Ko mu postavlja ove vrednosti i stavove? Naravno, roditelji nisu jedini koji imaju uticaja na razvoj ličnosti, ali su i te kako značajni. Saslušajte svoje dete kada ima problem. Ostavite telefone , ručak i sudove. Sednite i razgovarajte.
Promenite svoj način svakodnevnice. Ukoliko ste stalno nervozni i pod ogromnim pritiskom, nećete nikom koristiti, a najmanje svojoj deci. Zaboravićete na sve važne stvari u životu. Setite se kada ste se poslednji put lepo nasmejali? Onako iskreno, od srca? Doza smeha, razgovora i podrške mora biti sastojak svakog Vašeg dana. Veliki je problem ako to nije tako. Još veći problem je što učite svoju decu da funkcionišu na isti način. Pružajte podršku svojoj deci. Izgovor ne postoji.
Olivera Bukinac
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
