Nije lako biti roditelj. Svi ćemo se složiti u tome. Svojoj deci trebamo biti primer. U svakom trenutku trebamo da znamo odgovore na sva pitanja. Od njih trebamo da napravimo srećne, ali zrele i odgovorne ličnosti. Taj zadatak nije nimalo lak.
Svi zadaci koji nam se postavljaju su poprilično zahtevni, ako ih tako posmatrate. Međutim, sve mi to obavljamo nekako usput, pa kako ispadne. A uveče, kada legnemo, u nama je osećaj krivice, težak hiljadu kilograma.
Danas je bio dan kao i svaki drugi. Žurila sam. Htela sam na skuvam ručak, kako bih ostatak vremena provela sa svojom porodicom. Moja devojčica je hiljadu puta ulazila u kuhinju. Postavljala je pitanja. Uglavnom imam strpljenja za njih. Danas nisam imala. Pitala me je: „Mama, hoćeš da se igramo?“ Ja sam odgovorila: „Ne mogu sada.“ Jednom rukom sam mešala, drugom seckala, dok sam krajičkom oka gledala šta ona radi. Sve vreme je ulazila i postavljala svakojaka pitanja, a ja bih sve brže i brže radila.
Kada sam završila ručak, već smo trebale da krenemo. Na brzinu sam je obukla i očešljala. U svoj toj žurbi, ona je pitala: „Mama, jel mogu ove kockice da ponesem napolje?“ Odgovorila sam: „Ne možeš.“ Odmah sam videla kako nam ispadaju i konstantno stajemo kako bismo ih pokupile. Tako ćemo stiće mnogo kasnije. Ona me je samo tužno pogledala i pitala: „Zašto?“
Stala sam. Razmislila. Postavila je odlično pitanje. Stvarno nisam videla zbog čega ona ne bi mogla da ponese te kockice. Da, ispadaće nam. I da, usporiće nas. Pa šta?! Dozvolila sam joj da ponese te kockice, a ona se ozarila. Bila sam ljuta na sebe…
Koliko puta branimo deci stvari koje su sasvim obične i očekivane u datoj situaciji? Često im govorimo: „Ne, ne možeš tu žutu suknju. Ne možemo obuti sada te patike. Ne možeš poneti obe lutke. Ne možeš sada voziti bicikli. Nemoj da skačeš! Nemoj sada da trčiš! “ Ako malo bolje razmislite, ove obične stvari im nikad ne biste branili. Ali, eto, ne uklapaju se u Vaš raspored tog dana. Ili Vam prosto nije dan i sve Vam pada teško i naporno.
Kada Vaša deca budu porasla imaće milion prilika u kojima će biti lepo obučena i nositi boje koje se uklapaju. Konstantno će se uklapati u određeni društveni okvir. U glavi će im stalno biti pravila koja se moraju poštovati: neće skakati po blatnjavim baricama, neće trčati ili pevati ulicom. Neko bi ih možda okarakterisao i kao nenormalne. Rekli bi: „Vidi kako je ovaj odlepio.“
Pustite decu da budu deca. Pustite ih da trče i skaču. Pustite ih da se smešno obuku. Pustite ih da rade neobične stvari. Mogli biste otići i korak dalje. Budite i Vi, ponekad, dete. Pustite sve stege koje Vas stežu. Pevajte glasno omiljenu pesmu u kolima. Pa šta ako Vas na semaforu gledaju čudno?! Srećni ste, zar ne?
Deca nisu tu samo da bi ispunjavala naša i društvena očekivanja. Imaju jedno detinjstvo. Postarajte se da ono bude bezbrižno. Postarajte se da im ono predstavlja oslonac za kasnije životne probleme. To ne znači da ćete im dozvoliti sve što oni zatraže. Postavljajte granice. Ali, postavite ih za one stvari koje su zaista važne.
Prihvatite sledeće: dok imate malu decu, stan će Vam uvek biti u haosu. Ništa neće biti na svom mestu. Ponekad nećete stići da operete kosu. Uvek ćete kasniti. Ali, nikad ne bih menjala ovaj način života za sve pogodnosti koje imate kada ste sami. Zato, opustite se i uživajte. Udahnite duboko i svojoj deci recite: „Da!“
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
