Koliko puta ste bili na igralištu sa svojim detetom i čuli sledeću izjavu: „Ne možeš ti na tobogan, pašćeš! Ne možeš na ljuljašku, udarićeš se! Nemoj ići za tom decom, vidi kako su nevaljala!“ Pa šta smeju ta deca da rade? Jedina dozvoljena aktivnost jeste sedenje u pesku sa lopaticom i kanticom. Ali, samo pod uslovom da se ne uprljaju, jer se to „ne može oprati.“
Kasnije, kada ovo dete krene u školu, česta izjava roditelja je sledeća: „Ne može na ekskurziju, neće se snaći. Nije dovoljno samostalna. Previše je stidljiva i povučena.“ Što je najgore, sve ovo vremenom postane istina. Dete zaista bude nesposobno za mnoge stvari, ne zato što želi, već zato što ništa nije ni probalo samo da uradi. Konstantno mu se šalju poruke kako je svet opasno mesto. Iza svakog ćoška vreba nešto strašno. I tako, dete odraste u osobu koja nije naučila da pliva, vozi bicikli, rolere, ne zna da kliže… Iskreno, ne zna ni da potrči kako treba. Upisuje „sigurnu“ srednju školu ili fakultet, koji su, naravno, izabrali roditelji. Šta se sve dešava sa ovim detetom?
Detinjstvo mu prolazi u posmatranju. Ono posmatra drugu decu koja se penju, skaču, viču, padaju, prljaju se, udaraju… Ono stoji sa strane u svakoj igri… A mama, tata, baka ili deka stoje pored njega i govore mu koliko je sve to jako opasno. Čekaju svaki pad i komentarišu: „Pogledaj kako se udario! Jel vidiš kako ga boli? Čuješ li kako plače?“ I pošto ne učestvuje, pa ne zna koliko je lep osećaj, ono počinje da veruje kako je sve to zaista jako strašno. Ako je i imalo želju da nešto od toga isproba, sada je sigurno više nema.
Samopouzdanje? Šta je to? Ovakvo dete se oduvek oslanjalo na druge. Njegov zahtev je ugušen i pre nego što je bio izrečen. Kada je shvatilo da njegove želje i potrebe neće biti ispunjene i samo je počelo da veruje da je tako najbolje po njega. Ono je nesposobno, a roditelji najbolje znaju. Zbog toga u svemu počne da se oslanja na njih.
Kada odraste, svaku svoju odluku proverava sa odlukom svojih roditelja. Nije sigurno ni u šta. Ne zna ni koja mu je omiljena bolja. Ne zna šta najviše voli da jede. Ukratko, nema svoj stav i svoje mišljenje. Svi u njegovom okruženju, brzo shvataju o kakvoj se osobi radi, jer se to vidi iz aviona. I zbog toga slede dva scenarija: ili počnu da je izbegavaju i ne druže se, ili počnu da je koriste za ostvarivanje sopstvenih ciljeva. I ostvaruje se ono što su roditelji na samom početku rekli: „Svet je jako opasno mesto!“
Ukoliko želite da izbegnete ovakav način vaspitanja, morate se suočiti sa sledećim: život je pun neprijatnih iskustava. Ali, to ne znači da se trebamo zavući pod jorgan i ne izlaziti. Da, ponekad će nas neko povrediti. Ponekad će nas zadesiti neka nepravda. S’vremena na vreme se stvari neće odvijati onako kako smo mi želeli. Na neke stvari nećemo moći da utičemo. Ali, to je život. I sigurno nismo jedini u tome. Padovi se dešavaju svima. Ali i usponi.
Zato, nemojte zarobiti dete sopstvenim strahovima i neprijatnim iskustvima. Budite mu podrška. Gurajte ga. Dozvolite mu da pokuša. Ako Vama nije uspelo, ne znači da neće Vašem detetu. Svi smo mi drugačiji, ma koliko bili slični.
Ako posmatrate život kao jedno opasno i loše mesto, tako ćete ga i živeti. Stalno ćete se okretati i proveravati da li Vas neko prati. Stalno ćete se pitati da li sam mogao nešto da uradim, a pri tom nećete uraditi ništa. Ne plašite se padova. Oni se povremeno moraju dešavati. Živite život punim plućima, jer nećete imati pravo na popravni.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
