Kada postanete roditelj, deca su Vam stalno u glavi. Stalno se nešto pitate, u nešto sumnjate, imate osećaj krivice i kada ste suviše strogi i kada ste suviše popustljivi. Voleli biste da Vam dete jednostavno kaže kako se oseća, pa da znate kako da reagujete i kako da ga vaspitavate.
Međutim, to nije nimalo jednostavna misija. Glumite detektive, zapitkujete, ali rezultata nema. Ukoliko imate malo dete ono će Vam veoma retko saopštiti svoje emocije. Ne zato što ne želi, već zato što još uvek ne zna. Dete od godinu i po vam neće doći i reći: „Mama, tužna sam zato što puno radiš i ne provodiš dovoljno vremena sa mnom.“ Dete od dve godine Vam već može prići i reći: „Tužan sam. Dosadno mi je.“ Ali, nećete dobiti elaborat na tu temu, dok se sami ne potrudite.
Deca predškolskog uzrasta će biti detaljnija po pitanju svojih osećanja, ali ćete i dalje pratiti grimase, suze ili spuštenu glavicu. Šta možete da učinite?
Verovali ili ne, igrajte se. Uzmite dve lutke. Jedna ćete biti Vi, a druga će biti Vaše dete. Krenite u sasvim nevinu i običnu igru. Nakon nekoliko minuta kada se dete već dovoljno uživi, pitajte ga kako se oseća lutka koju ono predstavlja. Da li je srećna ili tužna? Ljuta? Smirena? Postavljajte pitanja, ali nemojte preterivati, jer će detetu takav način igre brzo dosaditi, te će lako odustati. Malo utonite u svet igre, pa se ponovo vratite na osećanja. I tako naizmenično.
Ukoliko imate dečaka, stvar će biti malo teža. Oni još teže imenuju i iznose svoja osećanja, nego devojčice. Umesto lutke, sigurno ćete biti neka divlja životinja, robot ili vojnik. Morate biti autentični i ponavljati sve one zvuke koje proizvodi igračka kojom se igrate. Ali, pazite. Nikad nemojte pitati kako se osećaš, već kako se oseća vojnik, šta mu je u glavi, o čemu razmišlja, itd.
Što su Vam deca starija, lakše će imenovati svoja osećanja. Ali, kako lete godine, tako ćete poželeti da opet budu mala kada ste jednostavnom metodom shvatili sva njihova osećanja. Žalićete za vremenima kada ste se nervirali zbog malih problema. Kada uđu u pubertet, Vi im više nećete biti potrebni. Barem će tako izgledati. Sva bitna događanja će pričati najboljem drugu, najboljoj drugarici, a Vi ćete biti ostavljeni po strani.
U ovom periodu nemojte pokušavati ništa na silu. Morate im dati do znanja da im verujete, da poštujete njihovu privatnost i njihove skrivene tajne. Tek kada osete da su bezbedni, možda će Vam nešto i ispričati.
Recite im da ste zabrinuti i da ne pokušavate da budete privatni detektiv, već ste samo roditelj koji brine za svoje dete. Pričajte im nešto o svojim dogodovštinama iz istog perioda. Dajte im do znanja da ih nećete osuđivati šta god da se desi, jer je to jedini način da Vam se otvore čak i onda kada je teško i kada ne zaju kuda će.
Zbog toga je veoma važno da konstantno i od samog rođenja gajite blizak odnos sa svojom decom. Jer ako propustite prvih nekoliko godina, teško ćete se vratiti na pravi kolosek. Ali, naravno, ništa nije nemoguće.
Morate pronaći sopstvenu meru. Svaki roditelj je drugačiji, kao i svako dete. Možda će Vam sa prvim sve ići kao podmazano, ali ćete sa drugim imati problema. To se nikad ne zna, jer mnogi faktori utiču na naš odnos sa detetom.
Zato, budite strpljivi, imajte meru, birajte bitke, nekad popustite, a nekad isterajte do kraja. Najbolje poznajete svoje dete i sigurno da ćete primetiti ako nešto ne bude valjalo. Ukoliko primetite da nešto ne valja, a ne znate način da to rešite, obratite se psihologu ili psihoterapeutu.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
