Moje dete je napunilo tri godine. I još uvek je uspavljujem. Svako veče. Legnem sa njom u njen krevet, malo se smejemo, kikoćemo, pričamo o svemu. Čak i o dečaku iz parka koji nije želeo da se igra sa njenom loptom. I ta uspavljivanja se uvek, nekako, oduže, jer je to zapravo naše vreme kada nas ne prekida spremanje ručka, pranje sudova ili usisavanje. Posle nekog vremena ona se utiša, zaspi, a ja se iskradem iz njenog kreveta…
Kada ljudi čuju da moje dete ima već tri godine, frapiraju se i pitaju, sa sve dramskim efektom: „Ti nju još uvek uspavljuješ?! Ma, preseci to! Neka spava sama!“ Pošto sam mama koja ne misli da je popila svu pamet ovog sveta i stručnjak koji uvek želi da nauči nešto novo, iako znam da će sa sopstvenim detetom biti teže zbog svih postojećih emocija, kažem sebi: „Hajde da probam! Ne može biti toliko teško!“
Došlo je vreme spavanja. Svom detetu govorim: „Mama večeras ima jako puno posla. Moraćeš da zaspiš sama. Ja sam u sobi pored. Čuvam te, ne brini!“ Iako bi veliki broj dece na ovo reagovalo ogromnim otporom, moja ćerka je legla. Dok sam ja kucala po tastaturi, često me je prekidala iz druge sobe: „Mamaaa! Piški mi se! Žedna sam, donesi mi vode! Dodaj mi zeku! Pokrij me! Gde mi je ona lutka? Šta ćemo sutra raditi?“ Nakon 20 minuta je zaspala sama. Bez mene.
Razmišljam… Eto, uspela sam! Ako ovo budem radila nekoliko noći zaredom, ona će se navići da zaspi sama – bez mojih priča, objašnjavanja i odgovora na 1001 zašto… Ali, umesto da osetim onu vrstu ponosa koju može osetiti samo roditelj, ušla sam u sobu, videla je kako bezbrižno spava i shvatila da nije jedina kojoj je nešto nedostajalo… Nedostajalo mi je tih naših pola sata… Iako moja ćerka provodi puno vremena sa mnom. Zapravo, sa njom sam po ceo dan. Kada oduzmem sve obaveze koje imam, opet sam sa njom više nego većina roditelja sa svojom decom, zbog dugog radnog vremena.
Iako su mi jasne sve one teorije i definicije o dečijoj samostalnosti, idem protiv svoje struke! Sutra uveče ću leći pored svoje ćerke da je uspavam. Jer, jednog dana će mi reći: „Kevo, smaraš! Dosadna si! Ja to mogu sama!“ Neće me trebati kao sad. Barem ne na isti način.
Zato ću iskoristiti svaki trenutak kada mogu da budem s njom. Iako sam ponekad umorna, isrpljena i imam još milion obaveza koje trebam završiti do ponoći… Uživaću u njenim pitanjima, iako na mnoga od njih više nemam pametnog odgovora. Uživaću, jer me njena glavica na ramenu i zagrljaj čine najsrećnijom osobom na svetu!
Uživajte u ovim trenucima roditeljstva. Zaista su neponovljivi. A pošto ih doživljavamo svakog dana, o njima počnemo da razmišljamo tek onda kada ih više nema. Deca nam odrastu i zadaju nam nove „muke“. A mi tada sa uzdahom govorimo: „Eh, da su mi oni problemi kada si bila mala…“
Volite svoju decu i uživajte u njihovom detinjstvu. Možda ste umorni ili neispavani, ali njihovo odrastanje će Vam mnogo teže pasti nego što ste mislili. Zato, radite sve ono u čemu uživate zajedno. Budite dete. Zaboravite sve trenutne probleme! Neće Vas niko kriviti. A i ako Vas krive, njihov problem, zar ne? Ja ću da legnem pored svog deteta i uspavaću je. Iako ima već tri godine i nije baš po roditeljskim priručnicima…
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
