Kao roditelj, pokušavate da učinite sve kako bi Vaše dete odraslo u zrelu i srećnu osobu. Od jutra do mraka imate milion obaveza. Usput Vam dete trčkara oko nogu. Želi Vas i Vašu pažnju. Želi da se igrate, smejete i jurite po stanu.
Ne uspevate baš u svakom trenutku da odgovorite na njegove potrebe i želje. Ponekad izgubite živce i počnete da vičete. Ponekad morate da mu oduzmete omiljenu igračku. Ponekad Vas njegovo ponašanje toliko iznervira, da u sebi počnete da brojite do deset, kako biste se smirili. Niko nije rekao da je roditeljstvo lako.
Zagovornik sam upornosti i strpljenja. Ali, kao i svaki roditelj, znam da vaspitavanje dece nije besprekoran i lak posao. Zbog toga se često pitam: „U čemu grešim? Šta da promenim? Kako da postignem sve? Koliko se pruža ljubavi, a koliko doslednosti?“
Svakog dana svom detetu pričam i pričam koliko je važno da se kaže: „Izvoli. Hvala. Dobar dan. Doviđenja.“ Svakog dana govorim koliko je važno deljenje igračaka sa vršnjacima. Svakog dana pokušavam da je naučim odgovornosti, higijeni, strpljenju i svemu ostalom što smatram da je važno u životu. U tome ne uspevam uvek. Ponekad pomislim da su sve moje reči i upornost odletele u vazduh i da ništa od toga nije zapamtila. Ali, onda se dogodi sledeća situacija:
Otišla sam na kontrolni pregled koji svakako radim jednom godišnje. Suprug i dete su bili sa mnom. Usput sam joj pričala kako mama ide na pregled koji ne boli i koji će brzo biti gotov. Objašnjavala sam joj kako će taj pregled izgledati, da se ne bi uplašila. Stigli smo u ordinaciju. Legla sam na krevet, dok me je lekar pregledao ultrazvukom. Iako ima samo dve i po godine, ona je prišla, uhvatila me je za ruku i rekla: „Mama, ja te čuvam. “ U ordinaciji su se svi istopili. A ja sam bila tako ponosna!
Shvatila sam da sa dve i po godine neće uvek želeti svima da se javi. Ponekad će se stideti, neko joj se neće svidete ili joj, prosto, neće biti sve po volji tog dana. Uostalom, nismo ni mi savršeni. Ponekad će biti nestašna, nevaljala, neće me poslušati kada treba da skloni igračke na svoje mesto…
Ali, ukoliko budete dovoljno uporni u stvarima koje su zaista važne, ne možete da omanete. Nije bitno samo ono što kažete. Najvažnije je ono što pokažete.
Ukoliko lepo razgovarate sa svojim ukućanima, dete će to isto učiniti. Ukoliko mu pokažete koliko ste vredni, brižni, strpljivi i odgovorni, dete će to usvojiti. Možda ne odmah. Možda ne sa dve godine. Ali, vremenom sigurno hoće.
Naravno da mnogo toga zavisi od genetike i temperamenta. Nisu sva deca jednaka. Ali, nemojte živeti u zabludi i misliti da ništa ne možete učiniti. Svojim ponašanjem i primerom činite većinu stvari. Ponekad niste ni svesni toga.
Zato, ne odustajte. Vaše reči i dela ne lete u vazduh. Dete ih skladišti u nekom delu svog mozga. Iskoristiće ih onda kada se najmanje budete nadali. A tada ćete biti toliko ponosni na svoje dete. I znaćete da ste na pravom putu. Izaberite bitke koje ćete voditi. Nije poenta uspeti u svakoj sitnici. Poenta je uspeti u važnim stvarima.
Trudite se! Upornost roditelja se isplati. To su sitnice koje ćete samo Vi videti i shvatiti.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
