Svaki roditelj čini sve što može i zna, kako bi njegovo dete bilo srećno. Zbog toga ih ujutru budimo, oblačimo, vodimo u vrtić, spremamo obroke, kupujemo razne igračke, vodimo na trening, kurs jezika, dodatne časove iz matematike, šetamo, držimo za ruku kada prelaze ulicu…
Spisak je dugačak. Zaista dugačak. Jer, kada dobijemo dete, svaka aktivnost je usmerena na njihovu sreću i zdravlje. Međutim, život je postao pravo ludilo. Jurimo. Želimo da postignemo sve: da budemo savršene mame, idealne supruge i uspešne u karijeri. Pri tom bismo volele i da budemo lepe, odlazimo na manikir, pedikir, frizera, masažu i imamo malo vremena za sebe. Ne znam nijednu mamu koja je sve to postigla. Nešto je ipak izostalo.
Kada ostavim svoje dete kod deke i bake, stalno zovem i pitam: „Da li je dovoljno jela? Spavala? Šta je radila? Sa kim se igrala?“ Stalno o nečemu brinemo. Želimo da nam deca postanu dobri i uspešni ljudi koji su lepo vaspitani. I pokušavamo da im nabavimo sve. A zanemarujemo ono najvažnije: naše vreme posvećeno njima.
Čak i kada imate slobodan dan, pa ste kod kuće, Vi imate milion obaveza koje treba uraditi. Svakodnevna komunikacija sa detetom se poredi sa onom iz vojske: „Moraš više da jedeš! Popij vode! Nemoj da skačeš! Budi tiša! Nemoj da bacaš igračku! Uprljaćeš se! Dosta je igrica! Izađi malo napolje! Pospremi svoju sobu!“
Slažem se. Deci treba postavljati granice. Moraju naučiti šta je lepo, a šta ružno ponašanje. Međutim, malo smo pomešali uloge. Roditelji ne dresiraju, roditelji vaspitavaju. Koliko puta Vam se dogodilo da je jedini način da nešto postignete bio zagrljaj, poljubac ili blaži ton?
U svoj toj svakodnevnoj brzini, koliko puta zastanete i zagrlite svoje dete? Koliko vremena im zaista posvetite, a da to ne bude onako usput, tipa: „Vodim te na sladoled! Ići ćemo u igraonicu!“ Koliko puta primetite da se, doslovno, uspale kada se Vi vratite sa posla? Oni bi toliko toga da Vam pokažu i kažu. Oni bi Vam prepričali ceo dan, ali ne znaju kako to brzo da urade. Ne znaju koliko vremena imaju… Znaju da ćete uskoro leći da malo ispružite noge, stavite veš u mašinu, operete sudove od ručka, itd.
Mislim da nedostajemo našoj deci kao nikad pre. Sve mora da bude u sklopu nekih kriterijuma, pravila, kalupa…Ako nije tako, mi mislimo da ne valja. Deca nikad nisu bila agresivnija, kako kod kuće, tako i u školi. Sigurno se bore sa nečim što im se ne dopada…
Ali, šta ćemo, nemamo vremena. Ne možete ostaviti posao… Uvek postoji način da budete tu. Izbacite sve loše navike. Smanjite posete društvenim mrežama. Nemojte ići kod manikira, već sebi i svojoj kćerki nalakirajte nokte. U međuvremenu pričajte. Smejte se. Zagrlite jedna drugu. Taj osećaj kada Vam se dete zatrči u naručje je zaista neprocenljiv. Istog trena zaboravljate na umor, pospanost i sve probleme koje Vas muče. Toliko je lekovit. Zamislite koliko je lekovit Vašoj deci! Grlite ih češće. Mazite se češće. Nikada nije kasno za to. Pa čak ni kad odrastu i postanu veliki i uspešni ljudi koje ste toliko želeli! Izmerite: koliko Vam je vremena potrebno za nežan zagrljaj? E, toliko Vam je potrebno da shvatite šta je u životu zaista važno.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
