Danas je veoma teško biti roditelj. Živimo u vremenu kada nigde nismo sigurni, radimo dva posla kako bismo prehranili svoju decu, vrednosti su se poremetile. Nemamo vremena za svoju porodicu. Ljudi su se otuđili jedni od drugih. Svi buljimo u televizore, telefone i kompjutere. Svi su nervozni i kratkog fitilja. Zaista, kako se snalazite?
Deca Vam dođu iz vrtića ili škole. Traže Vam najmoderniju odeću ili obuću, zato što su ga druga deca zadirkivala. Kakve su mu to patike? Pa one koje ste mogli da mu priuštite. Nisu najnoviji model i svakako nisu markirane. Nakon toga slede najnoviji telefoni, ajfoni, ajpedi, itd.
Da li znate koliko štete pravite svojoj deci, kupujući im sve te stvari? Zar ne biste voleli da pričate sa svojim detetom, umesto što ćete oboje buljiti u ekran? Od kad su nam tuđi životi postali toliko važni, da zanemarujemo naše?
Od kad je postalo važno jesti u nekom fensi restoranu? Ok, nije loše povremeno otići negde na zajednički porodični ručak. Ali, zbog čega se sve te slike „kače“ na Facebook i ostale društvene mreže? Kome i šta dokazujemo time? Da smo mi jedna velika srećna porodica koja ima novca? A kada se vratimo kući, nemamo o čemu da razgovaramo. Zašto ne uživate u trenutku i sadašnjosti? Zašto Vam je važna verifikacija od nekih nepoznatih ljudi?
Mi smo jeli ono što nam je mama skuvala. I ona je radila, ali je stizala i da skuva ručak. Nekad je to radila uveče, nakon što smo mi otišli da spavamo. Sigurno je i ona bila umorna. Ali, želela je da jedemo zdravu i kuvanu hranu.
Vikende smo provodili igrajući se u letnjoj kuhinji dok nam je ona pravila omiljene kiflice sa pekmezom. Jurili bismo se po dvorištu. Smejali smo se. Trčali. Skakali. Igrali smo društvene igre, koje su danas tako dosadne.
Zimi bismo grejali samo jednu prostoriju u kojoj bismo se svi okupili. Bilo je tako zanimljivo. Možda ste stekli pogrešan utisak. Mi nismo teško živeli. Leti smo išli na more. Zimi smo išli na zimovanje. Moji roditelji su nam kupovali razne igračke. Ali, to je bilo za rođendan i neke značajne prilike. Ali, ja se ne sećam tih igračaka.
Sećam se smeha. Sećam se druženja. Sećam se mirisa mamine kuhinje. Sećam se mirisa prvog snega. Blata od kojeg smo pravile tortu. Ulja koje smo stavljali na lanac od bicikla. Odlazaka kod prijatelja i rodbine. Duge šetnje i vožnje biciklovima.
Upali smo u mašinu vremena. Pratimo „moderan“ život. Odlazimo u inostranstvo kako bismo bolje živeli i imali više para. A tamo postajemo depresivni. Nemamo prijatelja. Nemamo rodbine. Deca nam nemaju deku i baku. Živimo za dolazak kući jednom godišnje.
Svako živi život onako kako želi. I to je u redu. Ali, hajde da razmislimo šta je zaista važno za razvoj i sreću naše dece. Važni smo mi. Važno je kvalitetno vreme koje provodimo zajedno. Važno je da se družimo i imamo bliskih prijatelja koji će nam pomoći u svakoj situaciji i na koje možemo da se oslonimo.
Prestanite da jurite stvari koje Vas ne čine srećnim. Počnite da učite decu onome što je stvarno važno. Zaista, kako se snalazite?
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
