Helikopter roditeljstvo postaje sve popularnije u poslednjih nekoliko godina. Ovaj pojam opisuje roditelje koji ne mogu da se odvoje od svoje dece. Sve rade umesto njih, pomažu im i oko stvari koje mogu uraditi sama, preterano su zaštitnički nastrojeni i pokušavaju da uklone i najmanju prepreku na koje dete može da naiđe.
Međutim, helikopter roditelji smatraju da oni sve rade kako bi svoju decu pripremila za bolji život i bolje sutra. Ovi roditelji vode decu u najbolje vrtiće, škole, časove jezika, muzike, sporta… Svaki korak im je strogo iskontrolisan. Nema mesta dečijoj samostalnosti koja je neophodna kako bi ono naučilo da se bori sa raznim životnim preprekama.
Helikopter roditeljstvo počinje od najranijih dana kada se roditelj suviše plaši za svoje dete. Plaši se da ne padne, da se ne povredi, pomaže mu pri svakoj aktivnosti, drži ga dok hoda čak i kada okolo nema ničega gde bi se dete moglo povrediti, drži ga dok se spušta niz tobogan, dok se sva ostala deca tog uzrasta spuštaju sama. Kasnije, helikopter roditelj radi sve domaće zadatke sa detetom (često i umesto njega) kako dete ne bi dobilo lošu ocenu.
Nemojte mešati normalnu roditeljsku brigu (koja je ogromna kod svakog roditelja) sa helikopter roditeljstvom. Svaki roditelj se brine i štiti svoje dete. Međutim, uprkos tome, kod normalnih roditelja deca imaju mnoge aktivnosti koje rade sama. Recimo, roditelji ih puštaju da se popnu na penjalicu. Nalaze se blizu deteta za svaki slučaj, ali ga ne pridržavaju ukoliko ono samo može da izvede tu aktivnost. Ne sklanjaju igračke umesto njega. Ne hrane ga ukoliko je dete već naučilo samo da se hrani. Ne oblače ga ukoliko je dete naučilo samo da se oblači. Ne upadaju u svaku dečiju razmiricu, već ih puštaju da se sami snađu, dok oni posmatraju sve iz prikrajka. Ne rade domaće zadatke sa njima, već im povremeno pomognu ukoliko za to ima potrebe.
Rezultat vaspitanja helikopter roditelja je katastrofalan. Dete ne ume ništa samo da uradi. Ne zato što ne želi, već zato što zaista ne zna. Pošto se od najranijih dana štitilo od prepreka i frustracija, ono ne zna kako da se postavi prema različitim socijalnim situacijama. Kasnije se često oseća anksiozno, zabrinuto, povučeno je, ne zna kako da se uključi u socijalnu grupu, ima nizak nivo frustracije, lako odustaje…
Deca mnoge stvari mogu raditi samostalno. Vaš zadatak je da ih pustite. Nema veze ako pogreše. To je jedini način da nauče. Samostalnost je jedna od ključnih osobina za uspeh i snalažljivost u životu. Nećete uvek biti uz njih.
Progutajte strah i brigu. Nemojte ga pokazivati. Biće Vam teško. Ali, znajte da radite u korist Vašeg deteta. Ono mora da nauči da bude svoje. Mora da pronađe svoj način rešavanja problema. Mora da nauči da prevazilazi prepreke. Greške nisu ni malo prijatne. Ali, zahvaljujući njima učimo. Bez obzira koliko kontradiktorno zvučalo, one nam podižu samopouzdanje. Jer svako od nas ih na kraju prevaziđe i uspe. Potrebno nam je samo nekoliko samostalnih pokušaja.
Zato, nemojte biti helikopter roditelj. Malo se opustite. Neće svet propasti ako Vam dete malo padne. Neće svet propasti ako dobije slabiju ocenu. To će ga naterati da se potrudi još više i jače. Roditeljski zadatak nije nimalo lak. Većini roditelja je teško kada moraju da puste svoje decu. Ali, to ipak urade, jer znaju da im čine ogromnu uslugu.
Imajte poverenja u svoje dete. Nije ono tako nesposobno kao što Vi mislite. Samo mu trebate dati priliku i pustiti ga da samo nauči ono što mu je potrebno.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
