Poslednjih decenija je mnogo toga olakšano ljudima. Imamo mašinu za pranje i sušenje veša, mašinu za pranje sudova, kuvanu hranu koju možemo naručiti na svakom drugom ćošku. Sve je nekako instant, a mi kao da imamo sve manje i manje vremena.
Dok dođemo sa posla, već smo isrpljeni i premoreni. Odlazimo do vrtića ili škole, popričamo malo u kolima, slede domaći zadaci i dečiji trening. Opet ih vozimo sa mesta A do mesta B, dok dođu kući – već je vreme večere, kupanja i spremanja za spavanje. Usput ste pripremili neku večeru, širili veš, posklanjali malo po kući i nemate više snage ni za šta.
Hvatate onih 15 minuta uz večeru kada ste svi na okupu i prebirate po svemu što se dogodilo tokom dana. „Dobio si četvorku? Otkud sad to? Učio si cele nedelje za taj kontrolni zadatak iz geografije! Nedelju dana si kažnjen! Nema druženja, treninga i telefona! Hoću da se popravi ta ocena! Zagrej stolicu i neću da te vidim dok sve ne bude savršeno!“
SAVRŠENO. Kao da smo svi počeli da patimo za nekom vrstom savršenosti. Sve mora biti cakum-pakum. Savršen stan, auto, posao, plata, sređena deca sa sve mašnicama u kosi. Moraju imati sve petice, trenirati popularan sport, svirati neki instrument, ići na časove engleskog jezika…
Kada burno reagujete na neki njihov „neuspeh“, šaljete im poruku da ne ispujavaju Vaša očekivanja. Nije dovoljno da dobiju četvorku. Nije dovoljno da budu prosečni. Moraju biti odlični u svemu, bilo da je u pitanju škola, trening, hobi, komšiluk…
Odrasli veoma brzo zaborave kako je biti mali. Misle da se deca ne suočavaju ni sa kakvim stresom, da im je jedini zadatak škola i učenje. Međutim, deca su u današnje vreme rastrzana između svih mogućih i nemogućih vannastavnih aktivnosti i u svemu tome moraju biti savršeni. Nema spontanosti, dosade, postepenog planiranja – sve se unapred zna!
Deca doživljavaju stres na svoj način, koji je podjednako snažan kao i kod odraslih. Razlika je u tome što nemaju dovoljno kapaciteta za zrelo i smireno prevazilaženje prepreka (koji bi odrasli trebalo da imaju u mnogo većoj meri).
Budite podrška svom detetu i ne pogoršavajte stvari. Ne poistovećujte dete sa ocenom, jer je ono mnogo više od toga. Ne poredite ga sa drugom decom. Provedite malo više vremena sa njim. Pitajte ga kako je proveo dan. Šta mu je bilo najzanimljivije? Da li se desilo nešto smešno, šta je naučilo, čega su se igrali kada su imali malo slobodnog vremena…
Gradite blizak odnos sa svojim detetom. Vaspitavajte ga tako da može o svemu da razgovara sa Vama. Ukoliko budete previše strogi, ono Vam se neće obraćati u nevolji, a to ne želite… Prihvatite ga takvim kakvo jeste, budite mu vetar u leđa. Nije kraj sveta ako mu ne ide neki predmet. Jačajte njegovo samopouzdanje i dajte mu do znanja da ga volite bez obzira na ocene ili greške koje je počinio.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
