Legle smo zajedno kako bih je uspavala. Već je bilo poprilično kasno. Mene je čekalo još milion obaveza koje nisam stigla da uradim po kući. Znala sam da ću opet leći kasno i da se neću naspavati. Umesto da joj ispričam priču i mazim se sa njom – ja sam sebi već uveliko stvorila pritisak u glavi.
Tada sam ljuta na nju što još uvek ne spava. Tada me svako njeno ustajanje izbacuje iz takta. Ista je situacija kad god negde trebamo da krenemo. Dok obučem jednu i drugu, ja sam već gola voda. Jedna želi ovo, druga ono… A zašto i ne bi?!
Često sebi postavim to pitanje. Da li mi odrasli radimo sve što nam drugi kažu? Da li priznajemo da smo pogrešili? Da li se izvinimo toj osobi? Da li smo slušali svoje roditelje u svakom trenutku? Da li smo bili kulturni i fini ili radili ono što želimo sve dok neko od roditelja ne podvikne? Da, znam, one su samo devojčice. Zar nemaju pravo da rade sve po svom? Zbog čega je skakanje po krevetu i trčanje po stanu tako strašna stvar? Zbog čega one moraju da ućute svaki put kada više nemate živaca da ih slušate? Ne moraju. I dobro je što se istog trena ne slože ćutke sa Vama!
Koliko god bilo teško vaspitavati decu koja izražavaju svoj stav, korisno je! Ako se otvoreno i zdravo raspravljate sa njima, vodeći računa da ih ne povredite svojim rečima – ona će činiti isto to kada porastu! Ako ne smeju da pisnu kada se Vi nervozni vratite sa posla – u problemu ste! Deca moraju imati granice, ali nemojte im oduzimati osnovna prava! A svaki roditelj to učini s’vremena na vreme!
Dete je dete. Ako ste nervozni zbog para, posla ili partnera – nemojte se brecati na njih. Ako znate da ste perfekcionista koji sve želi da drži pod koncem – popustite malo. Sa malom decom taj nivo kontrole je vrlo teško postići. A šta biste i uradili sa tim?!
Zar nije lepše da ustanete 15 minuta ranije i mirno ih probudite? Možete ostati još malo sa njima dok se ne razbude. Zar nije lepše uživati u igri i smehu, nego im samo naređivati i govoriti da ne smeju trčati po stanu?
Pravimo se da znamo sve. Zaboravili smo kako je to biti dete. Zar se ne sećate da ste imali velike snove? Bujnu maštu? Niste prihvatali „ne“ kao odgovor! Nikada niste bili umorni, neraspoloženi i bezvoljni. Šta nam se to desilo?
Odrastanje nosi sa sobom određenu odgovornost, zrelost i obaveze. Niko to ne spori. Ali, obojite njihovo detinjstvo u ružičasto. Ne skupim igračkama i markiranom garderobom, već smehom, strpljenjem i podrškom. Takav odnos neće imati više ni od koga u životu. Zašto se malo ne opustite? Ako ništa drugo, nemojte sami sebi nabijati toliki pritisak.
Zaboravili smo da uživamo u svojoj deci. A tako brzo će porasti. Tako brzo će nas ljutito pogledati onim njihovim pogledom koji će nas pogoditi pravo u srce! Pitaćemo se odakle im to? Zapitajte se još jednom. Da li smo mi njih povredili posledicama koje dolaze zbog posla, partnera, surove realnosti oko nas? I ko pravi taj čuveni pritisak? Oni, društvo ili mi?
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
