Ranije je bilo drugačije. Deca su sama išla u vrtić i u školu. Nije bilo bojazni da će im se nešto desiti. Roditelji su nas pratili nekoliko dana, dok nisu bili sigurni da smo naučili put. I mnogo pre smo postali samostalni i zreli.
Istina da je u gradu malo drugačije. Ali, često su se deca igrala ispred zgrade sama. Roditelji su im samo sa balkona viknuli kada je ručak ili kada je večera. Danas to nije tako. Uvek je neko odrastao sa tom decom, čak i kad su malo veća.
Otišli smo na Štrand. Sedeli smo u kafiću i gledali kako se deca igraju u pesku ispred nas. Posle nekog vremena im je ta igra dosadila. Jedan od njih je predložio da odu na tramboline koje nisu mnogo daleko, ali se ne vide. Ja sam ustala i krenula sa njima. Druga mama mi je samo rekla: „Gde ćeš, pusti ih, imaju već pet godina. Znaju oni sami.“
Ok. Pustiću je. Sedela sam kao na iglama. Pitanja koja počinju sa: „Šta ako…?“ su mi se samo nizala. I nisam mogla da se opustim, niti mirno sedim. Čim je prošlo tih deset minuta, ja sam se stvorila pored tramboline.
Da li preterujem? Mediji su prepuni bolesnih naslova! Ko može da ukrade tuđe dete?! Kakav je to čovek ili žena?! Koliko moraju biti bolesni i poremećeni da bi učinili tako nešto?! Zašto ja svom detetu od tri godine moram da objašnjavam da ne ulazi u tuđa kola ili da ne ide sa nepoznatim osobama? Zašto ja njoj objašnjavam sve ono što ja nisam čula do svoje trinaeste godine?
Današnja deca živu u zlatnom kavezu. Ne smeju ni malo da se udalje od roditelja. Ne smeju da istražuju sve ono što smo mi sa radošću istraživali. Uvek je tu neko od nas ko samo govori: „Pazi, pašćeš! Nemoj toliko daleko! Ne smeš ići na tu stranu! Ne smeš potrčati za loptom!“
Učimo ih šiframa u slučaju da se nađu u opasnosti! Da li su današnji roditelji pametniji od starijih generacija? Čisto sumnjam. Mi danas samo živimo u drugačijem svetu. Zastanemo kada neko uradi neko dobro delo. Ne uzbuđujemo se suviše kada nam neko želi bilo šta loše.
Bilo je i ranije takvih ljudi. Ali, bilo ih je u manjini. Tu i tamo, jedno, dvoje… A danas? Danas je situacija obrnuta: desi se da bude i poneki dobar.
Ko je tome kriv? Gde da tražimo uzrok? Da li zaista uživamo u velikim platama i skupim telefonima, dok naše dete sedi pored nas i bulji u agresivne crtaće? Zbog čega smo sve to dozvolili?
Znam da pojedinac ne može ništa da promeni. Ali, žao mi je. Žao mi je što moja deca imaju drugačije detinjstvo: strašnije, opasnije, lošije. Naša deca imaju detinjstvo u zlatnom kavezu. Ali, kao što su nama neke svakodnevne nenormalne stvari postale normalne, tako se i oni navikavaju.
Kada mogu da je pustim da ode sama? Zbog čega danas preterujemo kada je u pitanju ta tema? Nažalost, bespomoćni smo u tome i biće samo sve strašnije, jer smo mi ti koji prihvatamo pogrešne vrednosti!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
