Svi roditelji su različiti. Ali, u nekim stvarima, tako slični: sebe uvek stavljamo u drugi plan. Možemo da izdržimo sve. Možemo preći ceo svet kada je u pitanju naše dete. Ništa nam ne pada teško. Ni u jednom trenutku. Imamo snage čak i onda kada mislimo da ne možemo ni jedan korak dalje.
Svesni smo svih detetovih vrlina. Međutim, sa manama nam ide malo teže. Negde u dubini duše znamo za njih. Kada nam neko kaže: „Kako je ovo dete nevaljalo! Ne zna da se ponaša! Nevaspitano je! Bezobrazno je!“ E, tada nam se diže kosa na glavi. Jer, to je naše dete! Ono nije takvo! Krivimo sve okolo, ali ne i naše dete! Zbog čega je to tako i zašto sve to teško podnosimo?
Zato što svaki roditelj radi apsolutno sve što je u njegovoj moći i u svakom trenutku pruža svoj maksimum, koji je daleko veći od onog maksimuma koji pružamo na poslu. Zato što, ponekad, bude jako teško i naporno. Zato što je naše dete nešto najlepše i najbolje što nam se dogodilo. Ukoliko dete ne radi baš sve kako treba, roditelji to doživljavaju kao svoj lični neuspeh. U glavi nam odzvanja rečenica: „Ali, kako? Pokušavam sve! Kako to da nije ispalo savršeno?“ Nije. I nikad neće. Ipak je nešto i do karaktera i temperamenta Vašeg deteta.
Dok je dete malo, svaki pokušaj njegove radoznalosti tumačimo kao bezobrazluk. Ono baš želi da pritisne ovo dugme, skoči sa klimavog taburea, pere svoje igračke, penje se, trči, pada… Nijedna od ovih aktivnosti ne spada u aktivnosti odraslih. Po nama, to nisu lepi maniri. Voleli bismo da deca sede pored nas i budu mirna kao bubice.
Kada su u pitanju mala deca, na primer, kada imaju dve ili tri godine, znajte da tražite nemoguće. I svaki psiholog bi se zabrinuo kada Vaše dete ne bi bilo radoznalo, jer ono to treba biti! Ono što Vi trebate uraditi jeste da ga pustite. I budete tu, da se ne povredi.
Budite dosledni. Učite ga da poštuje sebe i druge. Učite ga da deli, igra se, pomaže drugima… Nemojte mu dozvoliti da bude neprijatno prema Vama ili Vam drsko odgovori. Ali, dozvolite mu da nauči nešto novo. I Vi ste bili radoznali. Samo se toga ne sećate. Ponavljate greške svojih roditelja. Radite isto ono što su i oni radili.
Budite uzor svojoj deci. Ukoliko želite da ih naučite da budu vredna, marljiva, uporna, nesebična… onda i Vi morate biti takvi. Ukoliko se često svađate sa svojim partnerom i pri tom gubite glavu, pa Vam svašta izleti, nemojte se čuditi zašto su Vaša deca agresivna. Nemojte se pitati odakle im ta ružna reč. Da li je moguće da su je čuli od Vas, Vašeg supruga ili bilo koje bliske osobe koja sa njim provodi mnogo vremena?
Možda već imate veliku decu, pa ste zaboravili koliko mala mogu biti nestašna. I deluju Vam nemoguće. A zapravo su se i Vaša slično ponašala. Stalno sam se čudila kako mame tako brzo zaborave neke stvari. A onda sam i sama počela da zaboravljam. Imajte razumevanja.
Postavite granice. Budite dosledni. Vaspitavajte decu tako da budu dobri ljudi. Vaspitavajte ih tako da budu srećna. I zato, pustite decu da budu deca. Penjanje, skakanje, trčanje i radoznalost ne spadaju u domen lošeg roditeljstva i nevaspitanog deteta. Tu spada nešto sasvim drugo!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
