Vreme je za spavanje. Sutra se ustaje rano. Čeka je vrtić, a mene milion obaveza. Govorim joj da se sprema za večeru, kupanje, čitanje priče i spavanje. Ali, svaki put dobijem isti odgovor: „Ali, maaamaaa! Hoću još da se igramo! Samo još malo, molim te!“
Svaka mama ima milion obaveza. Pa čak i kad, nekim čudom, uspemo sve da obavimo, opet nas čeka još. Deca su željna naše pažnje. Želeli bi još samo jedan crtež, seckanje makazama, slaganje kockica i glumljenja najrazličitijih uloga. Toliko su puni života i ne žele ništa da propuste.
Posmatram je. U svim onim situacijama u kojima se skoncentrisala kao da će svet osvojiti. A svojom upornošću i tvrdoglavošću me često ostavlja bez teksta. Iako napamet znam sve te faze kroz koje trenutno prolazi. Iako znam kako bih trebala da se postavim u njima, ona me razoruža jednim osmehom ili pogledom.
Da li zna koliko je volim? Da li zna koliko je teško kada moram da viknem, kaznim je ili oduzmem ono što najviše voli? Da li zna da to radim kako bih od nje napravila samostalnu i srećnu osobu koja će znati da se snađe u ovom, ponekad, surovom svetu?
Nismo ni mi roditelji nepogrešiva bića. Često dođemo kući nervozni i zaista nemamo živaca za njihovu vrisku, kenkanje i tvrdoglavost koja prevazilazi sve moguće granice. Tada odreagujemo burno zbog nečega što uopšte nije bila njihova greška. Pogled im se napuni suzama i kao da govori: „Kako možeš biti takva?! Nisam to namerno uradila!“
Vama je žao već sledećeg trenutka, ali držite se svog autoriteta, verujući da će Vam doneti samo dobro. Da li zna koliko je volim i koliko boli taj njen ljutiti pogled pun suza? Da li zna da se iznutra raspadam, dok spolja izgledam kao najveći komandant sveta?
Svaka neprospavana noć, umor i gubitak živaca se na kraju dana završi isto: ležemo u krevet. Ona bi još malo da pričamo. Govori mi da je mazim i češkam. Priča mi šta će sanjati. Želi još jednom da se poljubimo. I želi „samo još nešto“ da mi ispriča. A onda, kao da sam je ugasila nekim prekidačem, zatvori oči i zaspi.
Gledam je kako spava. Razmišljam koliko sam propusta danas imala. Koliko puta sam joj rekla da ne mogu da se igram jer moram da obavim ovo ili ono? Koliko puta sam viknula na nju? Koliko puta nisam odreagovala kako treba? Oči mi se sklapaju, znam da me čeka još milion obaveza, ali ostajem u njenom krevetu i gledam je kako bezbrižno spava. Da li zna koliko je volim? Da li zna koliko mi je žao što nisam stigla da joj poklonim svaki slobodan trenutak?
I kada sve saberete i oduzmete, shvatate da Vam je najveći uspeh upravo to što ste rodili to stvorenje. Ponekad je najbolje, ponekad najgore dete na svetu, ali Vi ga volite više od svega. Isto kao i Vi, neće shvatiti tu ljubav, sve dok jednog dana i ona ne bude imala svoju decu.
Nerviramo se oko svakakvih gluposti i sitnica koje nam troše dan. A da li naša deca znaju i osećaju koliko ih volimo?
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
