Roditeljstvo je predivno, međutim ima i svojih napornih dana. Radite ceo dan, nervira Vas šef, dolazite kući i posvećujete se svojoj deci. Pri tom imate još milion poslova po kući koje treba obaviti. Naporno, zar ne?
Zbog toga, kao roditelj, cenite svaki svoj slobodan trenutak. Pa tako, umesto što se igramo sa decom na igralištu, mi sedimo u kafiću pored i uživamo u kafi i razgovoru sa prijateljicom. Umesto da se igramo sa detetom kada se vratimo sa posla, mi se hvatamo telefona i „visimo na društvenim mrežama“ ili zovemo prijateljicu i pričamo minimum pola sata. Umesto da vodimo decu na večeru u restoran, mi ih ostavimo kod deke i bake na čuvanje. U restoran idemo sa svojim suprugom na romantičnu večeru. Zbog čega je to tako? Da li se dovoljno posvećujemo svojoj deci?
I sama sam roditelj. Obožavam svoje dete. Slobodni trenuci u kojima ćete se malo opustiti su zaista potrebni. Dete zaista ponekad treba prenoćiti kod deke i bake. Međutim, primetila sam malo drugačiji trend poslednjih godina. Mnogi roditelji se bave svim drugim aktivnostima, osim svojim detetom. Fizički su prisutni, ali ne i psihički. Konstantno vode razgovore za odrasle.
Nedavno smo bili na jednoj proslavi koja je počela u 19 časova. Planirali smo da ostanemo kratko, jer nam slede kupanje i uspavljivanje deteta. Znali smo da će biti tamburaša. Suprug i ja ih obožavamo. Bilo je mnogo roditelja. Međutim, mi smo jedini poveli svoje dete. Sva ostala deca su bila sa bakama, dekama i dadiljama.
Pitala sam se zbog čega je to tako? I ja bih volela na miru da uživam u koktelu. I ja bih volela da ne moram svake sekunde da gledam da li će mi dete pasti, popeti se, udariti se… I povremeno zaista priuštim sebi da budem i odrasla osoba, a ne samo mama. Ali, sve te „teške“ stvari se ne mogu meriti sa dečijom srećom kada je čula tamburaše. Igrala je i skakala. Bila je presrećna. Bila je u centru pažnje. Svi smo igrali sa njom, iako ima samo dve godine. Do 20:30h smo već bili kod kuće. Kratko je trajalo, ali je bilo prelepo.
Upoznala sam i jedan mladi bračni par koji ima dvoje dece. Devojčicu i dečaka. Dečak ima pet godina, a devojčica tri. Devojčica ima Daunov sindrom. Ali, kada je lepo vreme, oni svake subote izađu sa decom na sladoled i živu svirku. To je njihova tradicija. Uspevaju sve: provode kvalitetno vreme sa decom, izlaze subotom uveče i druže se sa svojim prijateljima.
Detetu je potrebno Vaše vreme. Ne ono u kojem ga pratite krajičkom oka i pazite da se ne povredi, već vreme u kojem ćete se zajedno smejati, igrati, pričati, učiti, gledati crtaće… Dete neće pamtiti Vaše poklone, egzotična i skupa putovanja, markiranu odeću…Dete će pamtiti Vas. Sve ono u čemu ste zajedno uživali. Sva ona glupiranja, kada i Vi postanete dete i prepustite se igri.
Znam da je danas, usled toliko posla i obaveza, zaista teško biti roditelj. Ali, roditeljstvo je prelepo i ni sa čim drugim se ne može porediti. Vodite svoju decu na druženja. Priuštite im muziku i igru. Ko kaže da su ona rezervisana samo za odrasle osobe?
Vaše dete će Vam biti beskrajno zahvalno. Kada budete videli tu sreću i sjaj u očima, zaboravićete na umor, neispavanost i obaveze koje još niste odradili. Uživajte zajedno!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
